Девојка из Назарета НИШТА тако снажно не осветљава улогу жене у животу човека и света као светли и свети лик вечне Девојке Марије, Пресвете Богородице, Матере Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа. Могао је Господ одабрати безброј начина да сиђе у овај свет. Могао се спустити на крилима легиона својих светих анђела, могао је у свет ући у лепоти природних појава своје творевине - у песми птица и мирису пољскога цвећа, на крилима лаког поветарца или на утишаном шуму морских таласа. Превечни план Свете Тројице о оваплоћењу Сина Божјег чекао је своје испуњење у чистом сасуду девичанске душе и тела Девојке Марије из Назарета, позног плода бездетних родитеља Јоакима и Ане. Светли и свети лик Пресвете Богородице осветљава нашу хришћанску веру у целини, све њене дубине и тајне, сва њена најтананија и најсуптилнија треперења у бризи за спасење човека и света. То никако не значи да светли лик Пресвете Богородице заклања Светлост Живота свога Сина; напротив, незалазна Светлост Богочовека Христа осветљава њено вечно девичанство као пуноћу врлинског живота и служења. После Богочовека Христа, оваплоћеног Бога и Спаситеља, који је оснивач и глава Цркве, Пресвета Богородица као људско начело у Цркви заузима прво место. Она је света и светла икона Цркве, "Жена обучена у Сунце" (Откр. 12, 1). Детаљније...

Последња Божја карика РАЈСКА воћка у жениној руци представља почетак историје људскога рода у времену и простору земље. Привлачни плод дрвета „познања добра и зла“ (1. Мој. 2. 17.), постао је проклетство Евиних и Адамових потомака, и трајна дилема њиховога земаљскога живота. Књига над књигама Библија, или Свето писмо, јесте потресно сведочанство најпре „адаптирања“ човека на новонастале услове живота на земљи после изгнања из раја, а потом његовог рвања са Богом, природом и самим собом на „проклетој земљи“ (1. Мој. 3, 17), због греха и непослушности. Улога жене у древним библијским списима само је наизглед у другом плану, или импулс са стране. Жена као повод и узрок у свим кључним ситуацијама, у ствари, доминира библијском сценом. Идиличну слику лепоте и савршенства Божје творевине, по библијском опису, нарушавала је тужна усамљеност првога човека Адама, јер се међу свим створењима не нађе „друг према њему“ (1. Мој. 2, 20). Његова усамљеничка туга ганула је и Створитеља: „И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам. Да му начиним друга према њему… И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму. Адам рече: Гле, ето кост од мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена (Ева – човечица), јер је узета од човека. Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело“ (1. Мој. 2, 18-24). Тек овим „допунским стварањем“ забрујала је васељенска хармонија савршенства и целовитости. Жена је, дакле, створена као последња карика у Божанском стваралачком опусу, која је дала душу и смисао Адамовом свету и његовој духовној и физичкој егзистенцији. „И биће двоје једно тело!“ Човек је целовито и целосно биће само као пар – мушкарац и жена. Снага те везе изражена је потребом да мушкарац остави родитеље своје, оца и мајку, да се припије, прилепи и споји са женом и да са њом и кроз њу оствари своју целину и целовитост. Детаљније...   Бољи део света РАСПРАВЕ о телесној чистоти и нечистоти жена и мушкараца делују комично и бизарно. То су питања бонтона, која спадају у домен домаћег васпитања, уљудности и пристојности, понашања верника у храму, црквеном и јавном животу. Као таква не могу бити предмет канонских и литургичких прописа, забрана и санкција. Особито ово питање изгледа бесмислено и апсурдно у данашње време, када је хигијенска заштита на највишем нивоу. Некада је, услед неадекватних хигијенских средстава, постојала могућност да менструална крв упрља храм, шири непријатан мирис, изазива нелагодност и гађење. Данас о томе не може бити говора. Што се тога тиче, већу непријатност ствара знојење код неуредних мушкараца и жена, и испарења неопране одеће, нарочито у летњим спарним данима у нашим храмовима. Па ипак, никоме разумном не пада на памет да због тога некоме ускрати причешће, или право на присуство у храму. А шта тек рећи за оне јуродиве свете жене и мушкарце који су целога живота ишли неуредни и неопрани изазивајући саблазан и гађење? Имајући то у виду, а првенствено јеванђелско учење Господа Исуса Христа и Апостолских Установа, време је да се прекине са продужавањем штетних рецидива паганске прошлости, што представља, најблаже речено, увреду и ругање жени и мајци. Детаљније...   Тело не прља душу ПИТАЊА као што су покривање главе жене на богослужењу, ”нечистоћа” жене у менструалном периоду, ћутање жене у цркви, послушност и потчињеност мужу - ”а жена да се боји свога мужа” (Еф. 5, 33), наслеђена су из обредног живота и племенске традиције јеврејског народа и као таква представљају увреду за жену и сувишни рудимент прошлости, потпуно стран хришћанству. Хришћанство није религија обредне форме, већ религија духовне чистоте и подвига у врлинском животу кроз љубав према Богу и ближњима. Господ Христос, као савршена натполна личност, решио је родне односе по принципу потпуне равноправности између мушкарца и жене, уз поштовање њихових природних посебности. Међутим, поменута питања женског статуса у црквеном и породичном животу, наслеђена из јудејства и паганства, као воденични камен висе о врату Цркве већ два миленијума. Њихова апсурдност и бесмисленост компромитују богооткривеност хришћанства и његова својства довршене и савршене религије. Треба отворено рећи: ”женско питање” није проблем жена, него, изнад свега мушки проблем. Проблем мушких комплекса и фрустрација који кључају у тамним дубинама мушке природе. То је хаотични вртлог стихија страсти и патолошке везаности за жену и мајку. Едипов комплекс из дубине подсвести врши на мушкарца страшан притисак. Ни крива ни дужна, жена је постала жртва тих мушких психопатолошких слабости, проблема и мука. На мушкарцима је да та питања реше у себи и са собом, својим напором и подвигом, уз благотворну помоћ жене. У хришћанству се то решава кроз монашко и брачно подвижништво. Детаљније...   Даље од олтара ЗА православне је још незамисливо да у олтару, за часном Трпезом, виде женску особу, поготово ако се има у виду да се жени забрањује примање свете тајне Причешћа у току природног менструалног циклуса, када се она, по некима, сматра нечистом. Противници женске хиротоније углавном се позивају на црквене оце, и њихов став да је Христос за апостоле изабрао само мушкарце. Овим аргументима свети оци су Цркву бранили од раних јеретика, који су практиковали рукополагање жена. Такав став је у највећој мери заснован у контексту патријархалне културе и традиције њиховог доба. Међутим, разлози који су у оно време говорили против рукополагања жена, у међувремену су постали апсурдни и депласирани; човек модерног доба више није у стању да их исправно схвати, већ забрану овакве врсте посматра као извесну дискриминацију жене. За разлику од православне и римокатоличке цркве, протестантска реформација је увела значајне промене у погледу права жена да буду свештенице. Истина, и они су у почетку заступали становиште да је прва жена, Ева, одговорна за грех и да због тога мора бити подређена мушкарцу. Први радикални заокрет по овом питању направили су у 17. веку баптисти и квекери. Они су учили да је свака особа прожета Духом Светим, па, према томе, свештенство не може бити ограничено само на мушкарце. Жене су почеле проповедати у 17. веку, међу баптистима у Енглеској, Холандији и Америци. Детаљније...

<< Почетак < Претходна 1 2 3 Следећа > Крај >>

Резултати 1 - 5 of 12