Књижевна награда Епархије шабачке „Николај Велимировић“ уручена академику Матији Бећковићу

Књижевна награда Епархије шабачке „Николај Велимировић“ уручена академику Матији Бећковићу

 

 

„Само оно што је битно има вредност. Остало је све прича о битности и вредности…“

 

Епархија шабачка на предлог свог архијереја, господина Лаврентија, 2016. године установила је прву књижевну награду коју додељује црква.  Ова награда Епархије шабачке, названа је по узвишеном Светитељу са највишим књижевним даром кога је изнедрила српска црква, Светом Владици Николају Велимировићу. Жири за доделу књижевне награде био је у саставу: Епископ шабачки господин Лаврентије (председник), Радован Бели Марковић,  Александра Нинковић Ташић, Бранислав Станковић и Александар Гајшек, а пред њим се налазило чак тридесет шест наслова различитих аутора и различитих жанрова.  Једногласном одлуком жирија,  за овогодишњег лауреата књижевне награде  „Николај Велимировић“, изабран је академик Матија Бећковић за своје дело „Праху оца поезије“.  Одлуку жирија пред препуном салом шабачког позоришта прочитао је Радован Бели Марковић, образлажући да је поетско дело владике Његоша, „Религија Његошева“ Светог владике Николаја и дело „Праху оца поезије“ Матије Бећковића свето тројство духовног и књижевног стваралаштва. Текст повеље прочитао је публициста и новинар господин Александар Гајшек, а награду „Николај Велимировић“ уручио је Преосвећени владика шабачки Лаврентије, не кријући радост што је прва новоустановљена књижевна награда уручена Матији Бећковићу. „После Светог Саве, владика Николај је најплоднији српски Светитељ огромног књижевног дара, који је најбоље разумевао душу језика којим је писао и душу народа за који је писао. Неизмерно се радујем што је ова награда уручена баш Вама, драги Матија, који такође познајете душу српског језика и у својим делима чувате идентитет нашег народа.“ рекао је владика Лаврентије приликом уручења награде.

 

            Овогодишњи лауреат, академик Матија Бећковић, присутнима гостима обратио се следећим речима:

            „НОВА   СВЕТА   ДВОЈИЦА“

 

Првенац Николаја Велимировића Религија Његошева пророчка је књига о Његошу, а испоставило се и прва не само о Његошу него и о самом  Николају и први тропар испеван  обојици.

У њој се његошевским надахнућем Пустињак лелићски надпевавао са Пустињаком цетињским, владика жички и охридски са владиком и господарем црногорским.

Два црнорисца, два отшчелника, два ђака Tихог Преблагог Учитеља у којег су се обукли обојица,            а где год су двојица ту је и Света Тројица. Стиховима Преблагом Тихом Учитељу један је закровио Лучу микрокозма, а други започео књигу Религија Његошева. Николај у Његошу није видео само сабрата,сапесника и саплеменика него и себе сама и како сам каже „његову душу оваплотио у себи“.  Одмах је млади доцент Богословског факултета у Београду написао речи које се могу тумачити и као најава Његошеве канонизације: „У новијој српској историји нема личности која би се у погледу своје религиозности могла мерити с Његошем… Кад би се, календарским језиком, карактерисала његова природа – он би се могао назвати Његош Великомученик.“ Кад се Великомучеником могао назвати  тада, каквим ли би се тек Великомучеником и с колико више права могао звати сада, кад се на животно мартирство надодало посмртно пострадање, а великомученисштво претрпели и трпе обојица.            Њихова житија се преплићу и сусрећу, а страдања, опорочавања и опањкавања нису престала до данашњег дана. Николаја су замало хајдуци киднаповали још у колевци, а на Његоша је ад са проклетством рикао откад се родио. Обојица су називани јеретицима и безбожницима, одрицана им је и црквеност и побожност, називани су непријатељима, злочинцима, геноцидним песницима, издајницима свога народа. Владика Николај је ваљда једини „антисемита и фашиста“ на свету који је био роб у логору Дахау.

Његош је успео да са оног света почини нечувене злочине на овом свету. А кад се тако говоре и мисле о највећима, шта ли тек мисле о нама осталима. Какви ли су најгори кад су овакви најбољи синови нашег народа. Против Николаја је доносило резолуције чак и свештеничко удружење, а вест да је преминуо није објављена ни у црквеној штампи. Његош је сахрањиван осам пута, његова гробна црква је срушена.

Николај се тек пошто је изграђена Кућа цвећа домогао ћивота и Лелића, и Црква је Његоша препуштала књижевницима, а књижевници  га у своје друштво нису примали чиноодевена. Николају пак, никад   нису  дали да изађе даље од порте и  привири у књижевност и књижевни живот.

Укупно дело Светог владике Николаја  је најдуже надахнуће и најраскошнија омилитика, откад је српског језика, српских песника и беседника. Они који су их  прогониили  нису ни слутили да им  плету несвенљиве венце, кују ореоле, исписују житија и премештају их на иконе. Најмањи су их  понижавали, а највећи прослављали и уважавали.

Скерлић је написао за Његоша да је „најдубљи и најјачи дух међу српским писцима, а за Николаја да „није мање интересантан од цетињског Владике“. Слободан Јовановић је казао да је Његош „једини горостас међу нашим књижевницима“, а Владику Николаја убројио “међу најзначајније личности нашег јавног живота.“  Пупин је за Његошеве стихове везивао своје највеће научне изуме, а Николајев рад упоређивао са радом Светог Саве. Исидора је написала књигу најдубље оданости Његошу, а у њој се позивала на Николајеву моћну одбрану оригиналности Луче микрокозма. Милован Ђилас је рекао да је Његош “сев наше муње у космосу, у човечанству“ позивајући се у другој, правој књизи о Његошу, на Исидору и Николаја.

„Владика Његош представља велики празник у животу српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима без претходника и следбеника. Његов једини претходник јесте донекле велика душа српскога народа изражена у народној поезији.“  Николајеве речи о Његошу односе се и на њега. Истина, он је имао  претходника у Његошу, а наследнике имају обојица  у најугледнијим  синовима Српске православне цркве.

Један од оних који је и за Николаја и за Његоша и за српску поезију  највише учинили а најмање говорили је Владика Лаврентије  и утолико ми је ово признање  важније и милије. Кад је први пут после Другог светског рата објављена Религија Његошева Лаврентије је био Епископ моравички и Главни уредник овог издања. Тада се Патријаршија СПЦ  налазила у улици 7. јула. Као епископ у Немачкој штампао је Николајева сабрана дела и илегално их уносио у Србију. Подигао је и Соко град и у њему бронзаног Николаја  и храм поезије посвећен Десанки Максимовић.

За све ове подвиге Шабачко-ваљевске а потом Шабачке епархије, за велики глас на који је изашао Глас Цркве најписменија  рука био му је обдарени ђакон Љубомир Ранковић, приређивач Николајевих  и сабраних дела толиких других великана.

О двестагодишњици Његошевог рођења, данашњи митрополит црногорски који седи у Његошевој столици, уписао је Његоша као Ловћенског тајновидца у диптих светих Српске цркве и преместио га на икону.  Учинио је то  онако како је синовац Владика Раде прогласио за светитеља свога стрица светог Петра Цетињског. Написао је житије митрополита Петра Другог, испевао тропар и акатист. Придружио сам  се овом чину  спевом Праху оца поезије.  Испунило се време  да се о 170 годишњици Горског вијенца  који је посвећен Праху оца Србије заувек  споје  прах Оца Србије и  прах Оца поезије.

Ова прва  књига која је овенчана Књижевном  наградом која носи име Светог владике Николаја, може се разумети и као песничка Религија Његошева.

 

(Реч Матије Бећковића у Шапцу 4. маја 2017.  приликом уручења  Књижевне награде Владике Николаја Велимировића.)  

 

 

Након свечаног уручења награде у народном позоришту, почасне госте и званице владика шабачки Лаврентије повео је у свој дом, где је настављена свечана атмосфера догађаја. Присутним гостима у дому архијереја обратио се протођакон Љубомир Ранковић, заблагодаривши најпре посети господина Милете Радојевића, директора канцеларије за вере, а потом и мати Гликерији, игуманији манастира Ћелије, која је за овај свечани догађај не марећи за своју старост, за тренутак оставила свој манастир и дошла да укаже почаст овом догађају који носи име Светог Николаја Лелићког.  Г. Ранковић захвалио је и свим члановима жирија, што су препознали аутора и његово дело једнаког духа и величине дела Његоша и владике Николаја. Протођакон је изразио благодарност своме владици који је изнедрио прву књижевну награду коју додељује црква, и уврстио је у ред одмах до чувене НИНОВЕ награде, будући да награда Николај Велимировић има и свој новчани део у износу од милион динара.

Директор канцеларије за вере, др Милета Радојевић заблагодарио је на позиву за присуство овом несвакидашњем догађају. У свом обраћању он је истакао значај Светог Саве, владике Његоша и Светог владике Николаја Велимировића за нашу Цркву, похваливши притом и бригу цркве за културу и оснивање ове награде.

Градоначелник Шапца, г. Небоиша Зеленовић похвалио је владику Лаврентију што очинском љубављу брине о култури, и што је у центар културних догађаја Србије ставио град Шабац. Он је изразио и благодарност на тесној сарадњи Епархије шабачке и градске управе и око уређења порте саборне шабачке цркве, која такође треба да постане врт културе централне шабачке зоне.

Награда Николај Велимировић поред плакете има и свој новчани део у износу од милион динара. Академику Матији Бећковићу награда је уручена 04.  маја 2017. године пред препуном салом шабачког позоришта.

 

 

ђакон Саво Лазић